„ĆERANjE NA JOŠ“ – SRPSKI PERPETUUM MOBILE

• ”Ja se nadam da Ivo Andrić za mene nešto radi i na nebu, kako je već radio na zemlji… Tamo će imati više mogućnosti”

• ”Srpsku istoriju odredila je njena geografija, a tu onda nema sreće”

• ”U današnja kandila se ne sipa ulje, nego crna nafta”

. Uz čestitke na ”Andrićevoj nagradi”, primećuje se da nije prošlo mnogo vremena od kada ste napisali pesmu „Nisi ti više mali“, a evo, već, nagrade za životno delo… Da nisu požurili, malo…?

– Nekada se nagrada za životno delo dodeljivala posthumno, i sabrana dela su se objavljivala posle piščeve smrti… Ali, sve se na ovom svetu promenilo, pa i to.

. Vi već 59 godina govorite stihovima, a Njegoš je živeo samo 37 godina i toliko rekao! Da je poživeo još – da li bi se iko usudio govoriti stihovima?

– Pa, on je, otprilike, živeo koliko i Isus Hrist i u njegovoj sudbini se ponovila Hristova sudbina na mnogo načina.

. Vi ste „propevali“ relativno kasno, tek ste sa 18 godina objavili prvu pesmu… Šta bi onaj Matija iz „Mlade kulture“ rekao ovom Matiji, da li je odrastao?

– Poezija se piše danas kao i pre dve hiljade godina. Potrebna je olovka i parče čistog papira i dovoljna je jedna ruka – ako je treća.

. A šta bi Njegoš, državnik, ovih dana rekao svojim potomcima sa NATO značkama na grudima?

– On bi rekao: „O, Kosovo, grdno sudilište, nasred tebe Sodom zapušio… Sam da Miloš osta na srijedi sa njegova oba pobratima, te bi Srbin danas Srbom bio!“

. Šta im Vi nećete prećutati?

– Ja neću prećutati da je to učinilo Montenegro, a nije Crna Gora.

. A, šta bi Vuk mogao reći današnjim sunarodnicima ako bi ih, osim po psovkama, mogao i prepoznati?

– Pišite kao što govorite, nemojte da lažete… Ha, ha, ha…!

. Među takvim Srbima, takvim građanima Srbije, kakav je položaj današnjeg umetnika ili pisca u Srbiji?

– Umetnost je otpisana, politika je bez alternative. Umesto da umetnost reformiše politiku, politika je reformisala umetnost. Ali, to nije samo naš slučaj, tako je u celom svetu. Međutim, to je za vremena, a poezija je večna.

. Kad smo već kod Srba i Crnogoraca, da li se sa ona dva slova razumemo više ili manje?

– Naša azbuka sa tim slovima nije ni manja, nije ni viša, ni manja…

. Kako sada Vaše stihove na srpskom jeziku sa crnogorskog jezika prevesti na „neoliberalni“ crnogorski jezik?

– Pa, jedino da oni koji govore na crnogorskom, da ih istovremeno titluju.

. Kada pogledate današnju Srbiju šta vidite, i u čijim je ona rukama? U evropskim? Evropejskim? Američkim? Ruskim? Međunarodne zajednice? Ili uspeva da ostane svojih ruku zatočenik?

– U svačijim, sem ne u srpskim.

. Ali, rekli ste „na sreću svako ima pravo“, imaju li Srbi pravo na sreću?

– To ćemo saznati tek na kraju.

. Za Ivu Andrića ste rekli da Vas je pomagao i štitio gde god je mogao. Sada ste i pod zaštitom njegove nagrade i bedema njegovog i Kusturičinog grada… Možemo li očekivati da sada „propevate“ još jačim jezikom?

– Ja se nadam da on za mene nešto radi i na nebu, kako je već radio na zemlji… Tamo će imati više mogućnosti.

. Da li ste Vi srećan čovek i jeste li uspeli da pronađete ono „malo“ o kojem piše Ivo Andrić?

– Manje sam očekivao od života, pa se može reći, ako ne da sam bio srećan, da sam bio srećne ruke.

. A, šta je to „malo“ što nedostaje Srbiji da bi postala zemlja srećnih ljudi?

– To što je njena geografija odredila njenu istoriju.

. Ima li umora od tog neprestanog i neprekidnog „ćeranja“, ili obećavate da ćemo se još „ćerati“?

– To je naš perpetuum mobile!

. Da li je danas, kao u Njegoševom vremenu, dovoljna parola „neka bude što biti ne može“, pa da opstanemo?

– Da, samo, ona je u naše vreme preformulisana – „Neka bude što biti mora“.

. Uz ovoliko pisaca i pesnika i ovoliko voditeljki i starleta u današnjoj srpskoj književnosti, pa i u Srpskoj akademiji nauka, kako čujemo, uz ovoliko nagrada, žalite li što niste dobitnik i, recimo, Vitalove nagrade…?

– Ha, ha, ha… U današnja kandila se ne sipa ulje, nego crna nafta.