Bolje tužbom, nego šakom!

Piše: Zoran Žuža

Proslavljeni srpski režiser Emir Kusturica izjavio je da ga optužbe kojima je gotovo svakodnevno izložen u izjavama pojedinih političara i u izvještajima nekih medijskih kuća neće sprečiti u nameri da završi Andrićgrad, jedno od njegovih životnih dela stvoreno u nameri da na jednom mestu okupi sve naše velikane i da u kamenom gradu od zaborava, kojem smo kao narod skloni, zauvek sačuva njihova velika dela.

- Uporedo i istovremeno vodim tu dvostruku bitku i zato će u petak, na dan kada ćemo otkriti Njegošev spomenik i otvoriti trg sa Njegoševim imenom, u Andrićgradu biti održana i sednica Saveta naše zajedničke firme koju smo osnovali sa opštinom i državom i u kojoj svi imaju svoje predstavnike. Na toj sednici predaćemo zvanične rezultate revizije nezavisnih revizorskih kuća iz Beograda i Banjaluke, koje su analizirale poslovanje Andrićgrada u ove dve godine. Kad to Savetu damo na uvid, svaka od frivolnih optužbi o netransparentnosti poslovanja, o neizdavanju fiskalnih računa i drugim stvarima koje nam se bez osnova pripisuju, završavaće tužbom. Bolje tužbom, nego šakom! – poručio je Kusturica u ekskluzivnom intervjuu za Press RS.

Koliko Vam smetaju te trivijalnosti i zašto ste onako burno reagovali na medijske izveštaje da ste dobili kredit IRB-a?

- Kad se političari vrate odnekud i kažu da su dobili kredit, svi ih slave, a u mom slučaju se, u stvari, desilo obrnuto, baš kao da je kredit dobra stvar za onog koji ga uzima. Što bi rekao onaj iz Đekne: to mi je novo. Bilo mi je, dakle, nerazumljivo zašto je vest kada čovek u nevolji, a sa namerom da realizuje ideje, dobije kredit od IRB-a. Pa valjda ta institucija i služi da podrži ljude s idejama!

 U Višegradu je bilo nekih poluzvaničnih informacija da bi opštinska administracija konačno mogla preseliti u svoju zgradu u Andrićgradu. Kakve su Vaše informacije s tim u vezi?

- Nemam nikakve informacije o tome. Bio bih srećan kad bi svaka zgrada u Andrićgradu bila u funkciji. Međutim, sumnjam u to. Mislim da oni nisu spremni na taj korak. Oni više vole da im se mrtvaci sahranjuju iz gepeka, pošto nemaju kapelu na groblju, a da mladoženjama duvaju pod krila po hodnicima gde ih matičar venčava. Mislim da su oni ogrezli u tu naviku i teško da bi se mogli naviknuti na lepotu koju mi nudimo.

Za razliku od lokalnih vlasti u Višegradu, uspostavili ste, rekao bih, dobre odnose sa lokalnim vlastima u opštini Sokolac, gde zajednički gradite etno – selo. Recite nam nekoliko rečenica o tom projektu?

- Taj projekat na Sokocu je najbolja potvrda da ljudi dobre volje mogu da pripadaju kojoj hoćeš priči i da sarađuju s ciljem da grade, zapošljavaju ljude i da pomognu svom narodu.

Za razliku od Sokoca, u Višegradu se desio neoprostiv fenomen. Tu su nas dočekali na nož, kao što su, u Andrićevom romanu, lokalni hrišćani i muslimani koji su od njih postali, dočekivali graditelje mosta. Tamo su, za razliku od Sokoca, zanemarili činjenicu da je u grad ušlo oko 9 miliona maraka, što je najveća investicija u tom kraju još od izgradnje hidrocentrale. Tamo se ponašaju po poznatoj maksimi „e nećeš majci“ i svi se samo pitaju gde su oni u toj priči, zanemarujući činjenicu da od te investicije živi i može da živi ceo Višegrad.

Kakvu poruku upućujete postavljanjem i otkrivanjem Njegoševog spomenika u Andrićgradu?

- U najmlađem među najstarijim gradovima na Balkanu, u Andrićgradu, u petak će biti velika proslava 200-te godišnjice Njegoševog rođenja. Ta godišnjica deo je tradicije koja upućuje na slobodu, na uzvišena dela, tradicije koja govori da smo mi velikom svetu davali mnogo, a od njega nismo dobijali gotovo ništa. Nekada, tačnije 1914. godine, sa mesta gde je danas Andrićgrad, posle Principovih pucnjeva, kupili su Srbe sa proslave Vidovdana, vodili u zatvor i ubijali. A danas smo u poziciji da na tom mestu dižemo spomenike našim velikanima. Njegoš je najviša tačka tog dometa, uz Andrića, Teslu, Milankovića, Pupina i sve druge velike ljude i dela koja smo podarili svetu. I, kad već ne možemo da im ispostavljamo račune za to što smo učestvovali u izgradnji tog velikog sveta, možemo da se podsetimo ko smo, šta smo, odakle smo i o čemu trebamo da vodimo računa. Njegoš je upravo ta veličina koja nas upućuje na samosvest i koji nam potire i ubija samoprezir na koji smo terani stotinama godina.

Spomenik Njegošu u Andrićgradu replika je ili kopija spomenika koji su postavljeni u Beogradu i u Podgorici. Kako to treba shvatiti?

- Najvažnije poruka tog posla jeste podsećanje da je reč o delu vajara Sretena Stojanovića, koliko god velikog, toliko i potpuno zaboravljenog mladobosanca, koji je ležao četiri godine u zatvoru zbog pripadnosti toj organizaciji. Uspeo je da preživi i da napravi i Karađorđa i Njegoša kao najveće domete u vajarstvu. I taj spomenik, kao i ceo Andrićgrad zapravo je napravljen iz revolta prema zaboravu, kojem smo skloni iz bilo kojeg razloga. Iz revolta prema načinu na koji je obeležavana 50-ta godišnjica dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi Andriću. On je u Beogradu bio skrivan po aerodromskim stepeništima, njegova figura bila je skrivena u prtljažniku. Što bi rekli titoisti, nije bio trenutak. To „nije bio trenutak“ mi smo izgradnjom Andrićgrada i postavljanjem Andrićevog i Njegoševog spomenika na trgove preveli u apsolutni trenutak za sve ono što je vredelo u našoj kulturi i tradiciji.

Spomenik će otkriti najveći živi srpski pesnik Matija Bećković i to 29. novembra, koji se u nekadašnjoj Jugoslaviji slavio kao najznačajniji državni praznik. Je li to slučajno?

- U pravoslavnom kalendaru 29. novembar je dan Svetog Mateja i to je rođendan Matije Bećkovića. Samo zbog toga cela ova priča upriličena je na taj datum. Nikakve druge aluzije ne postoje, niti bilo kakva namera da se reaktivira onaj praznik bivše države. Nismo mi kao oni u Sarajevu, koji bez ikakve logike redukuju istoriju, slaveći 25., ali ne i 29. novembar. Mi želimo da dokažemo da se stanje na terenu promenilo i da je taj 29. novembar posveta takvom pesniku za koga bi i Njegoš, uveren sam, bio srećan kada bi znao da stoji pored njega.

Nakon otvaranja Njegoševog trga, šta će u Andrićgradu ostati da se uradi do Vidovdana naredne godine?

- Hotel, škola i pozorište. A onda ćemo osmanlijski i vizantijski deo završavati vlastitim angažmanom i sredstvima.

U kojoj je fazi snimanje Vašeg novog filma i kad se može očekivati premijerno prikazivanje?

- Ostalo je da se snimi još pola filma, a premijera se može očekivati krajem iduće godine. Reč je o živom procesu koji traži celog čoveka i tako će i biti od maja naredne godine.

 Spektakl u znaku broja 200

Kakve su još svečanosti predviđene 29. novembra u Andrićgradu?

- Biće spektakularno tog dana jer će cela svečanost biti u znaku broja 200. Toliko igrača folklora će igrati Glamočko kolo, 200 golubova i 200 konfeta poleteće u u nebo u trenutku otkrivanja spomenika Njegošu. Značajan će biti umetnički čin koji će se desiti tog dana, kada će Paganinija na Njegoševom trgu izvesti Nemanja Radulović, trenutno verovatno najemocionalniji i najsnažniji violinista na svetu.