Традиционалне „Видовданске свечаности“ одржане су 28. јуна у Андрићграду, а централни догађај била је додела Велике награде „Иво Андрић“ коју додељује Андрићев институт. Овогодишњи лауреати тог престижног признања су нобеловац Абдулразак Гурна из Занзибара и српски песник Саша Радојичић.

Програм је почео у јутарњим сатима, светом архијерејском литургијом у Храму светог цара Лазара у Андрићграду, коју је поводом храмовне славе служио митрополит дабробосански Хризостом. Након литургије уприличено је и резање славског колача, а потом је организована литија до Трга палих бораца, где је служен парастос српским војницима страдалим од Косовског боја до данас.

Велика награда „Иво Андрић“ за афричког нобеловца

Додела Велике награде „Иво Андрић“ за животно дело уприличена је у свечаној сали Андрићевог института. Гурни је признање уручио редитељ Емир Кустурица.

„Кажу да је прво писмо направљено пре 12.000 година и ми се данас радујемо што у нашим редовима имамо једног од, по суду Мила Ломпара, а и по мом суду, десет најбољих писаца на свету. То мало ко може себи приуштити, мало ко може да доведе људе који су тако значајни и самом појавом, која изазива радост, усхићење које нам свакодневно измиче између прстију док гледамо ријалити програме, нове звезде селебрити система које упадају у наше животе, оптерећују га, трују“, рекао је Кустурица.

Према његовим речима, Гурна је писац који, паралелно говорећи о колонијализму и последицама колонијализма у Африци, по свему подсећа на Иву Андрића, пишући романе у којима су увек присутни странци.

„Има ли ко ко боље од нас зна шта значи кад су странци присутни? Уписани смо у историју као неко ко је почео Први светски рат, али га ми нисмо започели, ми смо само, као мали народ, из ‘Младе Босне’ добили револуционара који је хтео Босну и Херцеговину да ишчупа из колонијалног загрљаја који, нажалост, и данас постоји. Ми овде и даље осећамо присуство оних који су нам загорчавали живот вековима“, рекао је Кустирца.

Према речима члана жирија, професора Мила Ломпара, романи Абдулразака Гурне унели су у нашу свест извесне подударности, сличности и духовна прожимања која су нас вратила делу Ива Андрића.

„Ти романи су унели неке од важних Андрићевих топоса изнова у нашу свест, показали нам универзалност дела нашег нобеловца и, истовремено, његову способност да кореспондира унутар хоризонта идеја савременог света. У Гурнином роману ‘Рај’ појављује се једна од карактеристичних слика Андрићеве прозе, једна врста романа одрастања младића који се тражи унутар хоризонта укрштених светова којима припада. Реч је, наравно, о односу територије и човека, једне врсте прожимања Занзибара и Танзаније с хоризонтима колонијалног света“, рекао је Ломпар.

Према његовој оцени, додир Гурне и Андрића треба тражити превасходно у хуманистичком искуству, у поверењу које се појављује упркос сваком неповерењу, које је српски нобеловац формулисао идејом о служби писца, човеку и човечности.

„У композицији дела нашег данашњег лауреата препознајемо елементе приповедања с краја 20. и почетка 21. века, једну врсту постмодерне технике која начинима приповедања доводи пред наше очи кризу идентитета, промену субјекта унутар човековог понашања, промену субјекта унутар историјске ситуације и веома занимљиву мозаичну композицију којом читалац путује из једног у друго поглавље, не сасвим сигуран на којем се путу налази, да би тек касније у вешто разрешеном заплету стигао до краја путовања на начин који је логичан и изнутра садржајан“, рекао је Ломпар.

У жирију су, поред Ломпара били и Слађана Илић (председник) и Желидраг Никчевић.

„Готово сви јунаци његових романа рођени су у Занзибару или у Кенији, али Гурна приповеда о њиховом увек нелагодном сусрету с Европом, о недобродошлици Европе у којој су утврђене одређене вредности које је, по мишљењу једног од Гурниних јунака, цео свет плаћао и плаћа, никако не добијајући прилику да мало ужива у њима“, рекла је Слађана Илић.

Гурна је захвалио на признању и позиву да буде гост Андрићграда и додао да је прочитао Андрићев романа „На Дрини ћуприја“ још почетком деведесетих година, као и објављени роман „Омер-паша Латас“, које су дубоко укорењене у историју Босне и Херцеговине, истакавши да је свет на губитку није више превођено и доступно на енглеском језику.

„Важно је читати књижевност из разних делова света, књижевност која нам причињава задовољство чији циљ није да нас насмеје или разоноди, већ задовољство које нас заокупља и проширује нам видике“, рекао је Гурна и додао да нам књижевност доноси новине, ствари које нисмо знали из углова који нам раније нису били познати и доприноси да осетимо заједништво с другим људима.

Абдулразак Гурна рођен је у Занзибару, а деценијама живи и ствара у Великој Британији. Гурна је Нобелову награду за књижевност добио 2021. године за, како је наведено у образложењу Нобеловог жирија, „бескомпромисан и саосећајан продор у ефекте колонијализма и судбине избеглица у јазу између култура и континената“. Ради као професор емеритус енглеске и постколонијалне књижевности на Универзитету у Кенту.

На српски језик преведена су његова дела „Рај“, „Поред мора“, „Напуштање“ и „Живот после живота“.

Саши Радојчићу Велика награда „Иво Андрић“ за збирку поезије „Тобоган“

Награда је уручена и песнику и есејисти Саши Радојчићу, који је признање добио за поетску збирку „Тобоган“.

„Збирку песама ‘Тобоган’ написао је онај који зна све што треба знати о стиху и о песми. Томе се, наравно, не треба чудити имајући у виду да је реч о аутору ерудити, најпре читаоцу, како то Саша Радојчић воли да истакне, филозофу, професору и песнику. Мајстор певач испуњава белину лкистова и тишину времена попут својих значајних претходника и попут савременика, даље испитујући промену света, попуст Стерије, говор који је опстанак у нади, попут Ивана В. Лалића и однос ствараоца и песме, њене моћи“, рекла је Слађана Илић.

Потом је у Галерији „Петар Лубарда“ отворена изложба дела сликара Славка Крунића. Изложбу је употпунио и наступ дуа „Аморосо“, младих уметника с Музичке академије Универзитета у Источном Сарајеву, Вехбије Хоџића и Сенке Слипац, који су извели дела класичне и филмске музике.

У биоскопу „Доли Бел“ у вечерњим сатима изводи се позоришна представа „Књига о Милутину – део први“ Звездара театра, у режији Егона Савина. Представа је заснована на истоименом роману Данка Поповића и доноси снажну антиратну поруку кроз животну причу Милутина Остојића, у тумачењу Ненада Јездића.

Извор: Спутник Србија