10
окт
2014

Добитник Нобелове награде за књижевност, успјешни дипломата Краљевине Југославије, великан европске књижевности и интелектуалац чије дјело данас неки желе оспорити – Иво Андрић, рођен је на данашњи дан десетог октобра 1892. године у мјесту Долац крај Травника.

Иако је у црквеним књигама уписано да је рођен 9. октобра, писац је често истицао да се родио у ноћи између 9. и 10. октобра, а у свим документима као датум рођења уписивао је 10. октобар. Тај дан за дан његовог рођења узима и Задужбина Иве Андрића, као и Спомен-музеј овог писца у Београду.

Дјетињство проводи у Вишеграду, гдје је завршио основну школу. Године 1903. уписује сарајевску Велику гимназију (од које су 1922. године настале данашње Прва и Друга гимназија), а студрао је књижевност и историју на филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову те Грацу у којем 1924. године брани и докторску дисертацију на тему „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“.

Тачно 50 година од свог првог појављивања у књижевним водама (1911.), када је у часопису Босанска вила објављена његова прва пјесма „У сумрак„, Иво Андрић постаје добитник најпрестижнијег признања у домену књижевности. Ради се, наравно, о Нобеловој награди која му је 1961. године уручена за роман „На Дрини ћуприја„.

Из широког опуса  Андрићевог стваралаштва издвојићемо само нека, она најпознатија дјела: романи „На Дрини ћуприја“, „Травничка хроника“, „Госпођица“, „Проклета авлија“, „Омер-паша Латас“ (недовршен), збирке приповједака „Немирна година“, „Жеђ“, „Јелена, жена које нема“, „Знакови“, „Деца“, „Кућа на осами“, путописи и скице „Стазе, лица, предели“, медитативна проза „Знакови поред пута“, „Есеји, критике, чланци“, „Свеске“…

Дјела овог нобеловца преведена су на тридесетак језика, а све лирске пјесме, које за његова живота нису биле сабране у књигу, објављене су постхумно, 1976. године у Београду, под називом „Шта сањам и шта ми се догађа„.

Дипломатска каријера

Радио је у дипломатској служби Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а затим Краљевине Југославије, и у Риму, Марсељу, Паризу, Бриселу, Женеви, Мадриду и Берлину.То је период плодног литерарног стваралаштва и тада објављује збирку песама у прози „Немири“ и приповетке „Ћоркан и Швабица„, „Мустафа Маџар„, „Љубав у касаби„, „Мост на Жепи„, „Јелена, жена које нема„…

Уочи Другог свјетског рата – 1939. године, због неслагања са политиком власти у Београду, напустио је амбасадорско место у Берлину, вратио се у Београд и посветио писању.

Током Другог светског рата, који је дочекао као посланик односно амбасадор Краљевине Југославије у Берлину, пензионисан је, што је он наводно одбио и повукао се из јавног живота. Живећи на политичкој и културној маргини написао је, управо у ратним годинама, три велика романа „На Дрини ћуприја„, „Травничка хроника“ и „Госпођица„.

Критичари ће рећи да у кругу његових дијела лежи цео наш свијет, све што је свјесно и подсвјесно доживео човјек Босне и Балкана и да се сви путеви тих судбина срећу, у „Екс Понту„, „Путу Алије Ђерзелеза„, „На Дрини ћуприји„, „Травничкој хроници„, „Проклетој авлији„, „Знаковима поред пута„…

Бирајући измедју његових дела и дела енглеских писаца Лоренса Дарела и Греема Грина, Италијана Алберта Моравије и Американца Џона Штајнбека, 26. октобра 1961. године Комитет за Нобелову награду је одлучио да то велико признање припадне Андрићу за дијело „На Дрини ћуприја„.

На дипломи Нобелове награде за књижевност уручене Андрићу 10. децембра 1961, забележено је да се она додељује за „епску снагу којом је обликовао мотиве и судбине из историје своје земље„.

Године 1954. постао је члан Комунистичке партије Југославије и први председник Савеза књижевника Југославије и те године штампао роман „Проклета авлија„.

13. марта 1975. године Војномедицинска академија у Београду је саопштила да је Андрић преминуо у 1:15, а у часу смрти имао је непуне 83 године. Посљедње записане ријечи оставио је у својој биљежници гдје је стајало: „Помисао на смрт изазива, већ сама по себи, код човека страх. А код књижевника и сваког ‘јавног радника’ долази уз то још и одвратност од глупих и неискрених некролога који нас чекају…„