Most, grad i ljudi

Slušajući i gledajući umetnika i neimara Emira Kusturicu kako, u ove praznične dane, strpljivo polaže račune nekim od lokalnih, republičkih, pa i saveznih „revizora“, ne mogu se oteti utisku da se istorija, po ko zna koji put, ponavlja pred našim, nažalost, zatvorenim očima. I da, zabavljeni sasvim ljudskom potrebom da preživimo ovo teško vreme, nismo u stanju ili ne želimo da vidimo da već sada, ovako napola izgrađen, Andrićgrad preživljava sudbinu višegradske ćuprije.

Da bismo napravili takvu paralelu dovoljno je da, makar u ove praznične dane, kada za to imamo vremena, zavirimo na trenutak u monumentalno Andrićevo delo o mostu, gradu i ljudima. Tamo ćemo, vraćajući se skoro 500 godina unazad, pronaći stanovnike kasabe koji, baš kao i danas, sumnjičavo i sa nevericom gledaju kako pred njihovim očima niče prelepa i korisna kamena građevina.

U majstorskom piščevom preplitanju istorije i legende naći ćemo i lokalnog turskog silnika, šehida Turhaniju, koji je branio prelaz preko Drine, ali i Radisava s Uništa, koji je umro strašnom smrću pokušavajući da zaustavi gradnju mosta. I tok istorije, baš kao što to danas pokušavaju neki glasovi i iz sarajevske i iz višegradske čaršije.

Naći ćemo i velikog vezira i graditelja Mehmed-pašu Sokolovića, raspetog između onog što je bio i onog što je postao, između dva suprotstavljena, neprijateljska sveta, dve obale krive Drine i njegove životne potrebe da ih spoji i ostavi trajno svedočanstvo o svom postojanju. Ono što je nekad bio Mehmed, danas su zajedno Emir i Nemanja, umetnik i neimar, koji 500 godina kasnije ne može da razume zašto neko uopšte pokušava da ospori izgradnju Andrićgrada.

Andrićgrad je projekat veći od politike i vremena u kojem živimo, veći od naših dnevnopolitičkih misli, izjava i potrebe da se nekom kratkotrajno dopadnemo, poručuje Emir nesrećnim savremenicima koji ne razumeju da će kameni grad, baš kao i most u Andrićevom delu, „stajati sa svojom večitom mladošću savršene zamisli i dobrih i velikih ljudskih dela koja ne znaju šta je starenje ni promena i koja, bar tako izgleda, ne dele sudbinu prolaznih stvari ovoga sveta“.

Istorija se, eto, opet ponovila. I Emiru i Nemanji. I onima koji iz istorije ništa nisu naučili. I nama, koji smo zapamtili Andrićevu poruku da je u kamenom mostu uhvaćena i ovekovečena ljudska misao, koja traje i koja čoveku produžuje život. I koja se, ako smem da dodam, ne može kupiti jer je njena vrednost neprocenjiva.

Zoran Žuža