03
јан
2013


Poštovani čitaoci, srećna vam Nova godina! I zaista će nam biti potrebno mnogo sreće da bismo je preživeli s obzirom na vreme u kojem bitišemo.

Rođen sam 1. novembra 1952. u Čačku, gde sam završio osnovnu školu.
U Beogradu sam završio Petu beogradsku gimnaziju. Upisao sam prava i dao prvu godinu i dva ispita iz druge.
Onda sam upisao FDU, organizaciju kulturno – umetničkih delatnosti (pozorišni smer), apsolvirao sa prosekom 8,5. Još nisam diplomirao, a kada ću ne zna se.

Vodim Riblju čorbu preko 33 godine. Osvojili smo sva priznanja koja se osvojiti mogu.
Snimili smo 18 studijskih albuma, a sad ćemo 19.

Dobitnik sam mnogobrojnih nagrada koje se dodeljuju za poeziju. Riblja čorba je ušla u udžbenik istorije za osmi razred osnovne škole i muzičkog za prvi razred srednjih škola.
Dve moje dečje pesme ušle su u lektiru za niže razrede osnovnih škola. Do sada sam objavio sedam knjiga: „Ravnodušan prema plaču“, „Hej Sloveni“, „Neću“, „Psihopata i lopata“, „Prvih 10 godina je najteže“, „Srbi bez muke“ i „Brebusi“. Ovo mi je osma knjiga.

***
Poštovani čitaoci, srećna vam Nova godina! I zaista će nam biti potrebno mnogo sreće da
bismo je preživeli s obzirom na vreme u kojem bitišemo.

Kako u Srbiji vlada epidemija hronične paranemije koja život pretvara u borbu za opstanak,
logično je da se mnogo prašine diglo oko novogodišnjih gaža estradnih radnika, tezgaroša,
kratkoročnih zvezdica, proverenih veličina, umetnika… Bilo je tu i dosta dnevnopolitičke
demagogije tipa: vidi koliko neko zaradi za jednu noć dok narod gladuje? Pritom su se
zaboravljale neke bitne stvari. Pre svega, da je zabavljanje naroda profesija, i to slobodna,
u kojoj se nikada ne zna da li će biti posla ili neće. Zanemaruje se činjenica da Nova godina
pada jednom godišnje i da je to jedina prilika da se zaradi neka značajnija kinta.

Doduše, pre jedno pet godina postojala je i druga šansa, Srpska nova godina. Gradovi su
se utrkivali ko će je svečanije i lepše dočekati. Tada je taj praznik bio u modi. Ove godine
Srpska nova godina maltene ukinuta.

Riblja čorba je imala neverovatnu sreću. Ukazana nam je velika čast da sviramo prvi za
doček Nove godine na Trgu Nikole Tesle u, dan pre toga, otvorenom Andrićgradu.

Otvaranje je bilo vrlo svečano, uz prisustvo mnogobrojnih zvanica uključujući i predsednika
Republike Srpske Mileta Dodika. Arhitektonsko remek-delo Emira Kusturice i zaslužuje
takav tretman. Oni koji su prvi trebali da budu tu, gradski oci Višegrada, bili su odsutni.
Pobednici lokalnih izbora, zaslepljeni svojim sitnim, uskogrudim dnevnopolitičkim
stranačkim interesima, očigledno nisu shvatili da je Kamengrad, posvećen velikom Andriću,
od svetskog značaja za Višegrad. Srećom, ne misle svi meštani tako. Parafraziram jednog
žitelja grada na Drini. Rekao je da je Višegrad imao padove i uspone. Taman počne dapropada, pojavi se Mehmed- paša Sokolović i sagradi ćupriju. Sledi uspon, pa novi pad, dok se ne pojavi Ivo Andrić i učini grad planetarno poznatim. Posle procvata, opet se pretvara u kasabu i onda doživi retku sreću da ga oživi i uzdigne Emir Kusturica.

Meštani su bili skeptici, kaže drugi, a onda je došao Emir. Sam Bog ga je poslao.

Kod Kuste u Drvengrad, to jest na Mećavnik, drugo arhitektonsko čudo (i više od toga) koje
je svestrani umetnik napravio došli smo dan ranije. Režisera, glumca, muzičara, profesora,
graditelja, pisca, direktora Nacionalnog parka, pilota, humanitarca godine, akademika
Republike Srpske… zatekli smo u društvu zajedničkih prijatelja iz Leposavića. Obradovao
sam se kada sam video Zelju, čoveka koji je prvi doveo „Riblju čorbu“ u pomenuti grad da
održi koncert i s kojim sam išao uzduž i popreko pokrajinom kada je bilo najopasnije. Onda
su mi objasnili da su Andrićgrad i Leposavić postali gradovi pobratimi. Takođe mi je rečeno
da tu zaista značajnu vest nije objavio nijedan medij! Možda je događaj pao u nezgodnom
političkom trenutku za Srbiju, ali, bez obzira na svu delikatnost srpsko-šiptarsko-evropsko-
svetskih odnosa, ekskluzivno obaveštavam javnost o pobratimstvu dva srpska grada.

Ono što me je najviše impresioniralo u Drvengradu jeste neverovatno stilsko jedinstvo
kompletnog turističkog naselja. Taj spoljašnji sklad kuća pokrivenih šindrom, male crkve
Svetog Save na kraju glavne ulice, uz pažljiv izbor namene objekata (biblioteka, bioskop,
nacionalni restoran, galerija, poslastičarnica, frizeraj, suvenirnica, bazen, sportski objekti,
konak…), sve je to nekako moglo da mi uđe u glavu, ali sam bio šokiran adekvatnim
rustikalnim unutrašnjim rešenjima.

Nije mi namera da se ovakvim hvalospevima uvlačim u guzu Emiru Kusturici. To nikad
nisam radio nikome. Želim da se bolje upoznate sa likom i delom jednog velikog Srbina.
Nadam se da ste primetili da uopšte nisam pomenuo njegove filmove (nije mi jasno kad nađe vremena da ih snimi).
Verujem da znate da je veliki srpski dobrotvor Ilija Kolarac ostavio gradu Beogradu u zadužbinu jednu ili dve zgrade, i to je svakako veliki i važan poklon.
Emir Kusturica ostavlja Srbiji i Republici Srpskoj po jedan grad, i to je suština onog što želim da vam kažem.
Smatram da je to za svako poštovanje.

Odsvirali smo divan koncert. Svi su pevali osim Andrića čiji je spomenik ćuteći pratio
svirku ispred još neuseljene nove zgrade opštine. Može nova vlast u Višegradu da bojkotuje
velelepni grad u gradu koliko god hoće, ali evidentno postoji jedna ohrabrujuća činjenica.
Višegradski klinci, koji se bave muzikom, već su stekli naviku da se svake večeri okupljaju na trgu i sviraju za svoju dušu. Verujem da ih nobelovac pažljivo i sa zadovoljstvom sluša.

Voli vas i još jednom čestita Novu godinu zadovoljni Bora Đorđević.

P.S. Za Srpsku novu godinu sviramo u Čačku. Ponosan sam što moj rodni grad nije zanemario tradiciju i pravi veliki doček na trgu.

Bora Đorđević