Академија уметности коју је у Андрићграду основао Емир Кустурица спремна је да прими прву генерацију будућих глумаца, редитеља, камермана… Замишљена је као интернационална школа, а редитељ најављује да ће пријемни испити бити одржани од 26. до 30. септембра 2016. године.

„Школа настаје у тренутку када се врло тешко може дефинисати шта је данас филм. Има много начина на које може да се приказује. Данас имамо и биоскопску салу, али имамо још сто начина да се филм види и због навике омладине да буде онлајн двадесет и четири сата. Сада је велико питање како се компонује филм, односно напуштају се обрасци заната и то постаје спонтано. Постаје важније каква је прича него како је нешто урађено. Што је врло анахроно: ја мислим да филм мора да има свој језик и без обзира на то у којим форматима се приказује, а језик се стиче учењем заната. Баш као што смо ми, седамдесетих година, студирајући покушавали да одгонетнемо тајне како се прича прича. Тај факултет замишљам као факултет – високу школу са шест одељења којима би главна ствар била демонстрација занатске вештине, која онда може да се претвори у нешто што ће бити у складу са оним што јесте будућност а то је питање да ли ће радити филмове за интернет или за телевизију која се на крају показује као највернија филму, јер у ствари телевизијске серије у последње време највише одговарају филмском језику. Филм мора да оперише са временом на један, рекао бих, бијесан начин, односно монтажа мора да се усклади са тим потребама које су све изражене у темпу и у брзини, тако да филм често постаје временска умјетност, а не просторна и потпуно је неважно шта је иза тебе – ставиш green screen и идеш даље. Али, мислим да је то сада једно раскршће на коме би једна таква школа могла да добро функционише управо у том уоквиреном полуострвцу где је, кажем, била идеја да буде школа”, каже Емир Кустурица.

За које професије ће се млади школовати на академији?

Све ће бити одвојено, а моћи ће да буде и заједно: режија, драматургија, камера, монтажа, дизајн тона и глума.

Коме је школа намењена?

Проблем је добацити до свакога у Италији или у Њемачкој да ми правимо школу, они ће знати када се читава ствар ухода. Нећемо примати превише студената без обзира на то колико то није комерцијално издржљиво, због тога што уметност не може да се учи у учионици – она мора да буде животни стил, мора да се претвори у једну врсту комуникације која није најобичнија факултетска комуникација. Андрићград пружа практично све оно што је студентима у најзначајнијим кампусима омогућено. Тако да ко год буде студирао глуму он ће имати комуникацију са много значајних глумаца. Ко буде радио на тону имаће људе који имају огромно искуство, за камеру биће човек који је снимио много филмова и који врло вешто реагује на оно што редитељ од њега тражи. Што је најважније, студент ће понети нашу жељу да се то огромно искуство пренесе и да некоме буде од користи.

Дакле, Ваши сарадници ће бити професори на Академији.

Јесте, сви ћемо… Мислим да је много боље да се класично односимо према томе. То што се сад дешава у савременом свјету да неко студира и једно и друго и треће, то је комерцијално питање. То је заправо негација заната. А зашто се то ради: то се ради управо због средстава – да се што мање потроши, а да се добије неки резултат. То је као кад бисте у једну главу ставили неком да буде и доктор и правник. То су друштвене струке које, међутим, у случају филма стварно морају да буду одвојене и да се изучавају.

Шта ће тај пројекат значити за Вишеград, Републику Српску и Србију… за цео тај крај?

Ја мислим да може много да значи зато што је ехо који студенти шире по свету, или где год живе, врло значајан. Пошто сам ја већ прошао кроз ту фазу учења, а она је, да кажем, била и у ближем и далеком иностранству. Сад сам позван да будем у Пекингу, годишње десет дана, да дођем тамо и да разговарам са студентима, дакле постоји потреба да се разговара и да се размена искуства обавља. Она ће, заправо уверен сам, резултирати добрим. Биће то школа која не би смјела да изневери никога ко у њу дође.

Неће бити језичких препрека?

Ко год са стране дође лако ћемо му предавати на било ком језику. Ове јесени Андрићград постаје студентски град и то је та жеља од пре четири године кад је започета цела прича. Да заправо тај подијум, та позорница на којој су иначе били врло значајни Београђани, буде кампус или школа у којој имају све: од спавања до биоскопа, од биоскопа до позоришта, и све оно што је неопходно. Јер питање развоја студента није само питање учења заната, него и оног што паралелно тече уз то учење. А оно што се буде дешавало у Андрићграду, биће избор– the best of онога што се дешава у великим градовима.

Кустуричини сарадници о Академији уметности:

Моника Белучи, глумица: „Емир ми је рекао да жели да направи академију. Он воли младе људе и жели да сво своје искуство у филму пренесе младима и да их научи свему што се тиче филмова, уметности, културе и генерално кинематографије. Емир зна колико је култура битна за младе људе. И мислим да он чини тако много за своју државу и њену младост”.

Горан Воларевић, директор фотографије у филму „На млијечном путу”: „Снимање филма са Емиром је невероватно искуство. Он нас је повео и извео, да кажем, на пут и просто би ми било жао да и неки други људи не пођу тим путем са њим – можда и уз нашу помоћ и, напросто, не чују та знања која он има и да их понесе његова енергија”.

Слобода Мићаловић, глумица „Лепо је да се на овом месту, у околини која наизглед делује јако сурово ван Андрићграда, бавите неким племенитим стварима – на месту где је Андрић живео, писао. На академијама данас имате можда два, три врхунска професора, па онда празно, празно, па опет, и тако даље. Јако је важно и за глумце, и за друге студенте, да имају добре професоре, а ја верујем да ће Кустурица својом репутацијом и својим знањем обезбедити најбоље. Овде имате биоскоп, позориште, ову божанствену реку Дрину и, наравно, контакт са Кустурицом, што је најважније”.

Новица Јанков, тонски сниматељ: „Велика ствар за сваког студента је да има прилику да учи од професора који иза себе имају пуно практичног рада из поља којим се баве. Емир дефинитивно то јесте. Познато је да се фестивал Кустендорф пре свега бави студентским филмовима, одржавају се фантастичне радионице и сусрети и разговори са неким од највећих филмских стваралаца, што је један од најбољих момената за сваког почетника. Мени се чини да ће на овој Академији студенти бити окружени великим професорима и професионалцима из посла, како из светске тако и из домаће кинематографије”.

Мики Манојловић, глумац: „Изненадио сам се темељношћу, укусом, мером, естетиком, функционалношћу Андрићграда. Ми се налазимо на страшно чудном месту, не мислим у погрдном смислу, налазимо се у једној забити. Али опет се налазимо поред те реке која дели свет од Андрићграда. Ово је огроман подухват, огромна идеја. Има ли људи који могу да препознају идеју и да је претворе у део свог деловања, постојања – нисам сигуран у то. Рекли су ми да је двадесет или тридесет хиљада људи отишло одавде у последњих двадесет година. Одавде људи одлазе. Како из такозваних „центара” привући довољан број људи који могу да посвете део свог живота овде, у постојању – раду. Раду са младима, са онима којима евентуално можете отворити пут у разумевање самих себе то не знам. Али ја ћу ту свакако помоћи, склон сам тим, условно речено, давањима, посвећењима стварима у које дубоко верујем, и онда када уђем – онда идем до краја”.

Политика, Соња Јовановић / Фото: Жељко Јовановић